Amela Zuković priznala da je još sama: Bila sam konobarica Tomi Zdravkoviću!

U medijima se nije nešto posebno isticila, a kada se dogovorite sa njom za intervju i kada pristane na razgovor, onda ste sigurni da će pričati o svemu iskreno, otvoreno i bez kako se to kaže, foliranja.
Tako je bilo i ovaj put,a sa njom je došao i njen sin, njena snaga, njeno sve u životu, Alis. Ovo je bio na neki način prednovogidšnji intervju, razgovor sa Amelom Zuković.

Hvala tebi Bato na pozivu, a kada su u pitanju intervjui, ja sam ti onaj starinski tip, staro i provjereno. Meni je još u sjećanju i još uvijek mi je drag taj neki tip komunikacije sa novinarima koji je prije nekada davno bio,a tu mislim na printane medije. Nekako je tada sve drugačije, intimnije, prisnije bilo i nekako taj kontakt sa novinarima mnogo iskreniji. Podržavam ja današnju tehnologiju, ali sve mi nekako prebrzo se izdešavalo. Ne želim baš mnogo da se javno po pitanju intervjua eksponiram, samo ono što moram. Ovako mi je nekako sa strane mnogo bolje.

Uvijek sam govorila, a tako mislim i danas, da nama ženama mnogo pomaže naše unutarnje zadovoljstvo, naše emotivno sretno stanje da izgledamo tako kako izgledamo. A, ima i druga stvar, da moraš i trebaš biti i u glavi malo posložen i da sa ponosom nosiš sve ono što ti donese vrijeme i život. Kada se pogledam u ogledalo, mene svaka moja bora vraća unazad i pokazuje mi da sam proživjela nešto lijepo, a na ružne stvari se ne obazirem. Meni nema veće sreže u životu kada meni moj sin Alis kaže da sam izuzetno lijepa. A, ja svom sinu bezrezervno vjerujem. A, to je jedini muškarac kojem vjerujem i koji može sve i svašta da mi kaže.

Voljela bih da postoji neki takav muškarac, ali koji bi se uklopio u moju koncepciju života. Do sada se nije pojavio, ali možda se i plaše. Ja sam jedna jaka žena koja zna šta hoće u životu. A, žena da bi bila jaka mora da ima sređen privatni život,onako kako uspije da ga sredi i da bude zadovoljna. Ja sam, Bogu dragom hvala, evo već više od dvadeset,pa skoro trideset godina posložila sve to, sve onako kako je meni taman i potaman. Bilo je tu nekih malih izleta koje sam probala, ali sam se brzo vratila u svoju šemu jer sam uvidjela da je ovo ipak nešto, što ja mogu da ponesem i iznesem. Naravno da bih voljela da mogu da podijelim moj emotivni život sa nekom dragom osobom, prisnom, intimnom, ali nažalost nije bilo toga. Ali, kad sam sve stavila na vagu, shvatila sam da ću ja i dalje malo da iskrivim leđa,ali ću ipak da ostanem sama.

Ne , nikada. I, da se ponovno rodim opet bi sve iz početka. Ništa ne bi mjenjala kada je posao u pitanju. Samo bi bila još žešća, borbenija, još ratobornija i još bezobraznija.

Iskreno ja se posebno čuvam tih poređenja nekada i sad. Ne bi tim poređnjem htjela da izdam svoju generaciju,a niti da povrijedim ovu mladu generaciju. Pokušavam da budem odmjerena, jer neću da budem ona strašna babaroga kojoj ništa ne valja. Nama je tada na jedan način bilo teže,ali ja bi uvijek pristala da ponovno bude tako,nego na ovaj sad način , koji je teži. Nikada ne bi pristala na to. Da se sada nalazim u tim nekim godinama da bi sada trebala da počnem da se bavim muzikom, ja bi ostala samo na nivou kafanske pjevačice. Dalje se uopšte ne bi trudila da bilo šta radim. A, sve to zbog načina na koji ovi mladi pjevači stvaraju karijeru, zbog roka trajanja, zbog uslovljavanja,zbog pjesma,a ne daj bože to nikom. A, i zbog osoba sa kojima bi morala sarađivati. To su sve razlozi zbog kojih bi ja definitivno, ma stopostotno ostala na nivou kafanske pjevačice,a koja bi bila malo skuplja od one klasične.

Mislim da to uošte nema veze sa Zoricom Brunclik. Mi u stvari nismo tada uopšte razmišljali na taj način, kako to i na to danas gledaju neke moje starije kolege. Nisam bila upućena, nisam bila informisana, ali isto tako nisam ni znala da ja kao izvođač nemam apsulutno nikakva prava na sve moje snimljne pjesme. Ako autori nemaju potpisan ugovor sa mnom,oni tu istu pjesmu mogu već slijedeće sedmice da daju nekom drugom. Mene je to tada kao mladu djevoju jako pogodilo. Iskren da budem tada sam se baš „otresla“ na Zorici Brunclik,a žena sa tim nije imala nikakve veze. Ali, eto, tad mi je ona bila kriva i ne pada mi napamet da se sada izvinjavam. Ja to niti tad, a niti sad ne bi uradila nikome. To je neko moje pravilo,a opet ne mora da znači da je Zorica u pravu,a ja nisam. A, što se tiče ovih današnjih, kako ih ja zovem „kofera“. Ja ih pustim da oni nose moje „kofere“, mene već bole i ruke, noge, leđa , neka oni ponesu svu moju težinu. Ali, dragog mi Boga, malo ko od njih ima leđa i glas da iznese svu tu težinu mojih pjesama.

Znaš šta, ja sam rođena kao peta kćerka kod moje majke i oca. Od svake četiri sestre sam pokupila i sreću, nafaku. Znaš kako se kaže kod nas u Bosni: „Ja sam ti isprdak“, ali sam zadovoljni isprdak. Ja sam što se tiče, pjevanja, druženja, načina rada,pravila rada, stvarno počašćena bila da sam u životu učila od najboljih. A, među njima je bio naravno i pokojni Toma. Sjećam se jedne zajedničke turneje na kojoj je bio i Toma, ali pjevači od kojih je njih 80 posto već pod zemljom. Ja sam bila najmlađa i bila sam počašćena da budem „konobarica“ Tomi Zdravkoviću, a tim se ne može baš mnogo mojih koleginica pohvaliti. Ali, morala sam mu donijeti kanister od 25 litara vina. To sam morala donijeti sa parkinga koji je bio udaljen nekih 500 metara,ali ja sam to mamački donijle,ali vjeruj mi i momački popila sa njim sve do kraja. Bilo je to u Kragujevcu na turneji. Sjedimo u garderobi i on meni kaže, da dođem do njega. Prvi put ga vidim. Kaže on meni da mu donesem to vino, jer kao samo meni vjeruje, a ovi ostali bi mu sve popili. A, onda kaže njemu pokojni Zoran Kalezić: „Ova će sve da ti popije i samo dva decilitra će da ti ostane“. Kada sam donijela vino i kada smo ga zajedno popili, rekao mi je : „Mala što išla po vino si išla, nikada više.

Ne nisam. Ja ne bi znala da lažem,pa da ostavim probleme mom sinu. Ja nikoga ne bi vrijeđala, ništa ne bi slagala, sve bi to bila samo gola istina. Ja sam osoba koju možeš voljeti, prihvatiti ili ne voljeti i izbjegavati. Ne volim ništa zamotano i celofanom uljepšano. Ali, ko počne da mi pametuje ja mu toplo preporučujem da me izbjegava.

Auuuu, bezbroj puta. Ne samo kao mala, već i kao odrasla osoba. I sad bi se potukla,ako treba. A, razlozi su bili razni, zbog prevare,izdaje, krađe. Meni ne treba obezbjeđenje,ali se trudim da ne dovodim u lošu situaciju niti sebe niti ljude oko sebe,pa da nam treba neko da nas razdvaja. Ja sam uvijek za to da se spajamo, dogovaramo, praštamo,ali do jedne određene granice. Naravno, ima stvari koje se mogu oprostiti,ali ja to ne želim,jer bi onda otišla od nekog svog principa,a kojeg sebično čuvam. Ne pada mi napamet da sada sa svoje 62 godine bilo šta mjenjam u životu, osim zuba koje stvarno moram da uradim hahaha. A, to odgađam već skoro dvije godine“.

To je strašno. Kada se desilo ubistvo one lijepe i nedužne djevojke u Mostaru mene je ta vijest zatekla kada sam se spremala na snimanje jedne emisije. Kada sam došla tamo pitali su me šta mi je, jer me to toliko dotuklo, da sama sebe nisam prepoznala. Ono što mislim tim ubicama ne smijem javno da izgovorim. Ja sam za ono kako kažu „oko za oko, zub za zub“. Kratko i jasno. Tu nema povratka, Tako bi ja to završila, bez bilo kakvog suđenja.

Prvenstveno je to moj sin Alis. On toliko voli muziku,ali mi često kaže, od tebe sam mama naslijedio oboljenje sinusa,a nikako da pjevam. Nema naznaka da bi se bavio muzikom,ali on živi muziku. Kad se ja malo primir on onda ne da, samo me tjera naprijed. Vodi moje društvene mreže, komunicira sa mojim fanovima. Svi ljudi koji upoznaju Alisa,onda se rijetko meni javljaju, samo njemu, jer im vjerovatno više odgovara. Meni je jako drago što sam rodila mušku kopiju Amele Zuković,a veoma često mi govore da imam dosta muških hormona,a što meni apsolutno ne smeta. Naime, poželjno je da ih svaka žena ima. Ja imam svog nasljednika, Ne mora da bude u pjevanju,ali osobenost, jezik,, iskrenost, prodornost.. Sve je to moj Alis naslijedio od mene.