Asmir Mušić je slabovidna osoba koja je vid izgubila uslijed niza teških bolesti. Dane provodi sam, prepušten vlastitim mislima. Mrak je postao njegova svakodnevica, a život dug i tih put ispunjen patnjom.
Niko mi ne pomaže, teško je sve... Niko nikog ne voli, haman. Nisam se rodio kao slabovidna osoba, prije desetak godina sam ostao bez vida. Uzrok je malo šećer, malo ovo, ono, onda sam na kraju operisao srce, ma sav sam nikakav, bolestan, nikakav, teško provodim, teško sve... Ne mogu od vrata nigdje dalje otići, ako odem, izgubim se i ne mogu se vratiti nazad. Za kruh je najgore, nema nigdje pekare blizu, ma za sve mi je teško - kazuje Asmir.
Godinu dana Asmir je proveo u tišini i samoći, noseći se s tamom koja je nastupila onog trenutka kada je izgubio vid.
Ne dao Bog nikome ovakvo stanje… Kad noć dođe, ja samo na jastuk legnem i tako do ujutru, strah me uzme. Godinu dana tako dok me strah ne popusti. Većinom radio slušam pa mi on govori vijesti i tako to. Kada su cijene otišle gore, ja nisam više mogao plaćati i morao sam napustiti dom, ova jedna šefica mi je rekla: ‘Hajde ti kući, nemaš para dovoljno da platiš’, i tako sam morao napustiti dom - dodaje Asmir.
Osim najveće želje, da mu se vrati vid, Asmir sanja o malim stvarima koje bi mu olakšale svakodnevicu: telefon ili digitalni sat sa zvučnim signalom koji bi mu govorio koliko je sati. Njegovu priču donosimo u videu iznad teksta, emitovanom u emisiji “Ispuni mi želju”.
