Godine brzo prolaze, decenije kao treptaj oka. Mnogo je onih koji se decenijama suočavaju s raznim životnim izazovima. S njima uvijek živi i nada da će doći bolje i ljepše vrijeme, tako je i slučaju porodice Novalić.
Sabira Novalić iz Hadžića se dvadeset godina brine od bolesnom suprugu Sulejmanu. Mnogo je životnih problema s kojima se suočavaju, mnogo je potreba, a sredstva su minimalna.
"Devera se nekako, nadamo se da će biti bolje. Moj suprug je invalid, mi živimo od invalidnine. Ne mogu ga nigdje ostaviti. Narod nam daje, samo imam ono što mi daju. Sulejman ne može na noge. Ja ga operem, očistim, on ne može nikud sam. Sve sama radim. Teško je, ali ko me pita. Imam puno stepenica u kući, puže mi čovjek. Borim se koliko mogu. Ja bih voljela da mi suprug može na noge. Insan se bori, šta ću... Neki dan mi se zakašljao, nije mogao dihat, da ga mali nije po leđima udario, bio bi mi gotov. Na tabletama smo oboje. Ja bih najsretnija bila da on može na noge i sam, ali ne može. Kako koji dan sve gore i gore, ruke mi klonile...", kroz suze kazuje Sabira.
Sa Sabirom i Sulejmanom živi i njihov maloljetni sin, koji i sam ima svoje želje i snove.
"Pitao me sin imaš li marku da mi daš za školu, uzajmila sam pa sam mu dala. Sin mi ima 15 godina, deveti razred. Što god mu kažem on učini, i oca okupa, opere, naloži vatru, nacijepa odlage, pomaže mi", istakla je Sabira.
Priču porodice Novalić donosimo u videu iz emisije "Ispuni mi želju".
