Neke puteve sudbina spoji, a neki se pronađu sami. U vremenu u kojem često olako prolazimo pored tuđe tuge, zaboravljamo koliko nekome znači samo saznanje da nije sam i da ima nekoga ko će ga saslušati. Nije nam pisala zbog sebe. Pisala je zbog svog komšije Ibre Hrustanovića.
Upoznajte Zuhru Čaušević iz Bihaća, suprugu, majku i ženu koja je preživjela ono najteže što jedan roditelj može doživjeti. Izgubila je svog sina Zlatana.
"Ni najvećem hasumu ne bih poželjela da su oba roditelja živa a da im dijete umre", kaže Zuhra.
Gotovo 60 godina u braku je sa suprugom Safetom, koji je gluhonijema osoba i narušenog je zdravlja. Kako kaže Zuhra, svoju tugu može podijeliti s nekim, isplakati se i izgovoriti ono što je boli, dok njen suprug sve nosi u sebi i šuti.
"Za Novu godinu imao je infarkt. Mnogo se sekira. Šećer je dobio nakon što nam je sin imao taj prvi epileptični napad. Zlatan je bio bolestan, imao je epileptične napade. Muka ga je natjerala da ode raditi u Njemačku, ali se toliko razbolio da su ga na kraju penzionisali. Bog ga je uzeo sebi, to je bila Njegova volja. Hvala Bogu na svemu. Imam i kćerku Zlatu koja mi pomaže koliko može, ali je i ona bolesna", priča Zuhra.
I pored vlastite boli, Zuhra misli na druge. Posebno na svog komšiju Ibru Hrustanovića, demobilisanog borca koji živi bez ikakvih primanja.
"On je rodom iz Sokoca. Dala sam mu kuću u koju sam se ja udala. Rekla sam mu: 'Samo plaćaj režije, održavaj je i živi.' On sve što zaradi sačuva, svaki dinar. Sam je i nije navikao da mu neko pomaže", kazuje Zuhra.
Pogledajte cijelu priču koju smo zabilježili u domu Zuhre Čaušević, u samom centru Bihaća, u videu iznad ovog teksta koji ste pročitali.