U Odžaku smo upoznali Adisa Zolotića, čovjeka koji već godinama živi sam u uslovima koji nisu dostojni života jednog čovjeka. Ono što mnogima djeluje kao sitnica, za njega je nedostižno. Nema ni osnovne uslove, pa se za kupanje snalazi odlazeći u starački dom.
- Radio sam kad god sam mogao. Sa kolegom koji je zidar radio sam kao irget. Da mogu raditi, radio bih i danas. Imam umjetni kuk, stent, operisao sam ruku, imam trombozu noge, a ni krvna slika mi nije uredna. Osamdeset posto sam invalid. Primam injekcije svakih 28 dana, a psihijatru idem svakih šest mjeseci. Prije sam živio sa sestrom Adisom. Ona se utopila u Modričkom lugu. Majka mi je danas bolesna, a otac je sebi oduzeo život u 42. godini. Svaki dan je borba. Ništa ne ide nabolje, samo nagore. Bilo je trenutaka kada nisam imao šta da jedem. Najljepše mi je bilo dok sam živio sa sestrom. Bilo bi mi mnogo lakše da je živa. Bog ju je uzeo Sebi. Izgleda da samo dobri ljudi rano odu. Uzeo sam za 50 maraka drva, dobio bajramluka... - priča Adis za „Ispuni mi želju“.
Iza njegove šutnje kriju se želje o kojima nerado govori, možda iz stida, možda jer nije navikao da ga neko pita kako je zaista. Adisovu priču donosimo u videu objavljenom iznad teksta.